9. јун 2011. година
Интервју: Предраг Марић, недељник Време, број 1066
Да више завршимо с тим
Нема више скривања, у било ком погледу, за било шта и за било кога, од председника општина до самог врха државе: поставили смо правила, морамо по њима да играмо и сви су на испиту, укључујући и мене и моје људе – ако сам за нешто одговоран, сносићу последице
Сваке године иста прича: удари град, а противградних ракета нема, падне јача киша па поплави куће и штале, па куку и леле: добар разлог да се упита тамо где треба има ли држава Србија одговор на тако тешке изазове као што су пљускови и град.
“Управо је конституисан Републички штаб за ванредне ситуације”, одговара Предраг Марић, начелник сектора за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова. “Није то неко тамо владино тело које се ту и тамо састаје и нешто сугерише, већ је реч о телу са капацитетом и овлашћењима да кад треба и тамо где треба реагује, преузме команду и одговорност. То је значајан корак напред: у Републичком штабу је пет ресорних министара, људи из Генералштаба, директори јавних предузећа, директори завода – Сеизмолошког, Хидрометеоролошког, Завода за заштиту здравља, секретар(ка) Црвеног крста... Укупно 25 чланова. О ванредним ситуацијама говорим – пожарима, поплавама, земљотресима, а кључна реч је одговорност, не само у отклањању последица него и у превентиви.”
“ВРЕМЕ”: Превентива је код нас по правилу постфестум тема: да је то-и-то урађено на време, последице не би биле какве јесу. Да будем конкретан: падне киша, потопи пола града, а после се констатује да су одводни канали загушени, да треба да се прочисте, што ће “у наредном периоду” и да се уради... Следеће године опет падне јака киша, па се опет постфестум установи да канали нису прочишћени.
ПРЕДРАГ МАРИЋ: Превентива је пре свега у плановима који ће бити израђени у општинама, градовима, окрузима, покрајинама, па и у Републици. За разлику од неких ранијих времена, ови планови неће бити спискови нечега што никада ником неће бити потребно, него конкретан план за конкретно место. Да узмемо Зајечар за пример. Шта Зајечару прети? На првом месту бујичне поплаве, на другом пожари, на трећем хемијски акцидент. Шта се ради у ком случају? То, то и то. Шта се превентивно предузима? То, то и то. План верификује Републички штаб и тачка. Нема више скривања, у било ком погледу, за било шта и за било кога, од председника општина до самог врха државе: поставили смо правила, морамо по њима да играмо и сви су на испиту, укључујући и мене и моје људе – ако сам за нешто одговоран, сносићу последице.
Кад је тако, користим прилику да вас питам зашто нема довољно противградних ракета, мада је “нема довољно” превише благ израз за стање какво је.
Нема ни две недеље како је Сектор за ванредне ситуације преузео на себе противградну заштиту. Шта смо затекли? Мање од четири ракете по лансирном месту, све заједно око 4000, а треба да их је три пута више. Нема ракета, нема ничега, сем велике жеље неких појединаца да буду на челу те службе.
И сад?
За почетак, противградна заштита више неће бити самостална служба у Сектору за ванредне ситуације, већ део Управе за управљање ризицима, што подразумева нову кадровску организацију и потпуно нов начин функционисања службе. Рецимо, стрелци више неће бити плаћани из републичког буџета, него из буџета локалних самоуправа. Локална самоуправа ће водити рачуна о попуњености места, али и о обуци стрелаца, и тако ће преузети део одговорности за противградну заштиту на својој територији. Нема ту више шта да се чека, има да се ради и ту попуста неће бити, јер ће сутра сељак, рецимо, у Прељини, ако му град побије усеве, мене да псује. А ја заиста не желим да ме ико псује. Није ово “Калимеро прича”, али одбијам да одговарам за нешто што је било пре него што смо преузели противградну заштиту.
А ракете?
Одмах по преузимању обратио сам се премијеру за помоћ, у четвртак је то већ било на седници Владе, новац је већ пребачен и очекујем да ћемо идуће недеље имати те три хиљаде ракета које су нам неопходне.
Свега три хиљаде? За сезону се у просеку испуца више од 12.000.
У овом моменту те три хиљаде ракета су “гашење пожара”. Наравно, биће их набављено још.
Долази лето, приближава се сезона шумских пожара. Има ли разлога да бринемо?
Министарство унутрашњих послова располаже са два противпожарна хеликоптера, Војска са четири. Током јула, на нишком аеродрому ће бити и противпожарни авион “иљушин 76” и један хеликоптер Ми 26 руског Министарства за ванредне ситуације, који ће, ако буде требало, гасити пожаре у целом региону, али и земљама Европске уније. Ако је ваше следеће питање колико то кошта, ево одговора: не кошта ништа, сем горива које се у интервенцији потроши и смештаја посада.
Нисам то хтео да вас питам, мада јесте о новцу: да ли је истина да се Сектор за ванредне ситуације “уграђује” у сваки литар продатог моторног горива па је и због тога, између осталог, домаћа цена бензина и дизела највиша у региону.
Према Закону о ванредним ситуацијама, који је ступио на снагу пре годину дана, први пут у историји Сектор за ванредне ситуације је добио сопствени извор финансирања – Фонд за ванредне ситуације, који се пуни новцем од наплаћених казни за кршење прописа из области заштите и спасавања, од премија осигурања и од великих правних лица која се баве прометом нафте и нафтних деривата, а имају велика складишта за нафту и нафтне деривате.
Значи, истина је.
Не, није. Привредни субјекти који се баве производњом, прерадом, складиштењем, дистрибуцијом и продајом нафтних деривата у обавези су да на годишњем нивоу уплате пола процента вредности малопродајне цене по литру, али не од сваког продатог литра, него према величини складишта, по формули капацитет складишта пута малопродајна цена, па од тога пола процента.
Колико је то укупно пара?
У другој половини прошле године из сва три извора прикупљено је око 250 милиона динара. Тај новац, колико да не буде забуне, није намењен за куповину луксузних аутомобила за главешине, већ за куповину радне униформе за сваког ватрогасца у Србији, коју немају, ето, већ седму годину, као и за куповину заштитне униформе за 1500 од укупно 3000 ватрогасаца, е да би онај у Трговишту био обучен као и овај у Београду. Новцем од ове године планирамо да купимо и неко ново ватрогасно возило, да допунимо опрему јединицама за одбрану од поплава, па и противградне ракете.
О униформама које недостају разговарали смо пре годину дана, па и пре две године. Хоћемо ли и идуће?
Три хронична проблема нас тиште. Први је мали број људи – на платном списку је 2950 ватрогасаца-спасилаца, а по европским стандардима требало би да их је 7000. Други је плата од 32.000 динара, а трећи је лично достојанство – да човек изгледа као човек, да кад иде у интервенцију буде сигуран да оно што носи на себи може да га заштити, а не да му ја причам да му је светла будућност надохват руке, али да се још мало стрпи. А ти људи су увек на располагању, да ускоче и у ватру и у воду, фигуративно и буквално. Због тога први новац који смо добили на наш рачун иде ка њима. Да више завршимо с тим.
Аутор текста:
Зоран Мајдин
