170 година организоване заштите од пожара у Србији

ЗАШТИТА ОД ПОЖАРА КРОЗ ИСТОРИЈУ
ЗАШТИТА ОД ПОЖАРА У СРБИЈИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Прве писане одредбе које се односе на заштиту од пожара у српској држави налазимо у Душановом Законику из 1349. године:

Члан 97. - Ко се нађе да је запалио кућу, или гумно, или сламу, или сено, из пизме коме, да се тај паликућа сажеже на огњу. Ако ли се нађе да то село преда паликућу. Ако ли га не преда, да плати то село што би паликућа платио.

Члан 98. - "Ако ли ко запали изван села гумно или сено, да плати околина или да преда паликућу.”

У времену османлијског феудализма у поробљеним земљама па и у Србији, друштвени односи били су регулисани и њима се управљало путем сложених организационо правних норми. Због немогућности примене Курана и Шеријата за поробљене народе који нису били муслимани, османлијски систем је допуштао и норме обичајног права поробљених народа који су регулисали узајамне односе на уговорној основи у различитим еснафима.

Упоредо са општим законима који су важили за читаву територију постојали су и појединачни закони који су важили за поједина насеља и категорије људи (нпр. за време султана Мурата III (1574-1595г.) био је створен посебан јединствен закон).

ЗАШТИТА ОД ПОЖАРА У СРБИЈИ ПОСЛЕ 1804. ГОДИНЕ

Једна од првих законских норми на плану превентивне заштите од пожара била је Наредба Књаза Милоша Обреновића, бр. 635, од 25. фебруара 1834. године, којом се све радње за промет експлозивним материјама измештају ван градског језгра, на простор око Батал-џамије.

Разлог за ову сеобу (произвођача муниције са барутом – барутџија) из вароши у гробљански крај, био је пожар који се десио у дућану неког Симе Ковачевића у Савамали. Овај пожар је могао имати велике последице јер је у дућану било око 600 ока барута, али на срећу ватра је, уз помоћ људи из околине, на време угашена. Овај случај био је повод да Књаз Милош нареди народном суду да се сем на наведеном месту као и на Смедеревском путу од тада не сме држати барут у већој количини, а у чаршији, фишеци се могу продавати само на неким местима у мањој количини “како за случај ватре не би могли никоме нашкодити”. У овом случају морају дућани бити обележени “каквим спољашњим знаком, по коме би свако знао да се у њему фишеци продају”. Ова наредба имала је да важи и за све продавце барута (Србе и Турке).

Београд је почетком тридесетих година 19. века имао 769 кућа и 8450 становника и почео се ширити изван шанца формирањем нових насеља (Савамала, Теразије, Палилула, Врачар). Зграде су грађене од запаљивих материјала (дрво и пруће облепљено блатом) а у њима су се налазила огњишта без оџака.

У то време Београд је био без икаквог саобраћаја, а Сава и Дунав били су удаљени од вароши па се вода за гашење пожара није могла лако и брзо употребити за гашење пожара. За воду је служило неколико бунара и јавних чесама на којима су за имућне српске и турске трговце, шегрти сатима чекали воду. Сиромашним грађанима савску и дунавску воду довозили су власници запрежних возила на којима су била бурад – саке (“сакаџије”). Вода за пиће захватала се на чесмама (једна чесма је постојала на Варош капији, Делијска у Књаз Михајловој улици, Чукур чесма на углу Симине и Добраћине, Сака чесма са високом лулом за пуњење сака у Јеврејској улици и мала чесма у Вишњичкој улици)

Прву Уредбу за гашење пожара са укупно 17 параграфа потписао је 7. новембра 1834. године, Министар унутрашњих дела Ђорђе Протић (по наређењу Књаза Милоша). Ова уредба за гашење пожара у српским варошима и паланкама и већим местима имала је одредбе о организацији гашења пожара у тим местима и одредбе које су имале карактер превентиве од пожара.Уредба је обавезивала сва насељена места “где више кућа у близини има” да сходно броју становника и пожарној опасности (која је зависила од материјала од којих су куће изграђене и њиховог међусобног растојања) “заведу своје уредбе по којима би се житељи кад се пожар појави управљали, и наћи се могли, знајући сваки своје дужности и посо, шта му онда радити, чега се латити и чему му се занимати ваља.

Разуме се да је и сваки (грађанин) дужан одмах при појављивању пожара, на гашење таквог притећи у помоћ страдалој својој браћи и без наметања законске обавезе’’.

У зависности од броја становника одређена је и дужност сваког од учесника у гашењу. Одређено је да на “сто становника треба да се уреди да четрдесет приправних буду на двадесет чаброва (чаброноше), десет за рад са кантама (канташи), седам са лаким мердевинама (мердевинари), двадесет са секирама (секираши), десет са чакљама (чакљари) и остали са врећама (врећари). Сви остали становници дужни су у случају пожара да притекну у помоћ са средствима са којима располажу (крчази, бакрачи и др.) или са било каквим судом у којим се вода сипати може тако да се нико беспослен не усуди бити”.

“Чаброноше су били дужни са чабровима доносити воду од извора до пожара, канташи да захватају воду из чаброва и кантама на пожар бацају са земље или пењањем на мердевине са висине (канте да буду лаке и удобне препоручене стране немачке кожне). Мердевинари да донесу и наместе мердевине за пењање и гашење са њих а чакљари са металним чакљама на лако дрво насађене да испред ватре и из исте извлаче незапаљене делове конструкција или запаљене и исте одвлачи на безбедно место. Секираши са секирама ако је немогуће пожар угасити исти развалити – порушити, а ако постоји опасност ширења пожара на суседне објекте исти се пресецају и руше заједно са чакљарима”. Одлуку о рушењу незапаљених објеката или делова доносио је старешина места. Врећари су имали задатак да из објеката захваћених пожаром износе спаљену имовину и остављали је и чували на безбедном месту.

Свака од наведених група имала је свог “настојника” а за организацију целог тока акције гашења задужује се такође једно лице.

Сви грађани места имали су обавезу да пуцањем из пушке и викањем “ватра” дају знак за узбуну кад примете пожар, а тамо где је постојало звоно, знак за узбуну је оглашаван звоњењем. Пропис је строго кажњавао пуцање из пушака ноћу, сем у случају пожара.

У члану 11. наведене Уредбе прописана је обавеза да се при грађењу дућана пази да се оџаци граде на начин да не представљају пожарну опасност, а да исти не смеју остати недограђени или неизведени. Власници дућана “се имају мимо своје воље” натерати да правилно изграде димњак, а у противном може му се забранити да у истом ватру ложи. У члану 10. Уредбе предвиђено је да се по чаршијама на свака четири дућана постави по једна каца са водом (испред или иза дућана), за потребе гашења евентуалног пожара.

За спровођење Уредбе у живот бринули су се окружни судови који су организовали и одређивали (у виду заповести), коју опрему и ко све од становника мора да набави. Предвиђена је новчана казна и казна батинањем за о не који ову опрему не набаве.

Ради ефикаснијег гашења пожара у члану 13. Уредбе превиђена је обавеза и свих других становника, а посебно чиновника да са опремом и прибором са којим располажу одмах одлазе на пожар и прикључе се гашењу. Чиновници имају посебну улогу и овлашћење у одређивању објеката који требају да се руше у циљу спречавања даљег ширења пожара.

У члановима 15., 16. и 17. предвиђене су казнене одредбе за оне који на пожар не изађу са опремом и средствима, за оне који на пожару нешто украду (“да се кроз место проведу бичујући и по могућству са украденом ствари око врата окаченом”), а такође и за оне у чијој кући избије пожар.На основу одлука Сретењске скупштине од 3. фебруара 1835. године, предложен је пројекат устава Књажевине Србије. На основу члана 76 пројекта издат је указ о дужности Попечитељства внутрењи дела (претеча Министарства унутрашњих послова) којим је “предупређење пожара” ушло у надлежност тог мини-старства. Иста надлежност је потврђена и тзв. “Турским Уставом” од 11.12.1838. године. Опредељење да се заштита од пожара налази у надлежности Министарства унутрашњих послова провлачи кроз све остале Уставе Кнежевине и Краљевине Србије. Чланом 6. “Уредбе о дужности полиције”, бр. 4944, од 1.децембра 1837. године, такође је предвиђено да превентивне мере у борби против пожара спадају у делокруг Попечитељства внутрењи дела.